Himna je anahrona i neadekvatna

Novi Pazar Vesti

Suština priče je, kao i mnogo puta do sada, u demonstriranju jedne vrste sile, bahatosti i slepila za potrebe drugih, koja je bila tako imanentna tokom devedesetih.

Dakle, konačno se desilo da je glasno izrečeno da je car go! Jedan dečak je, verovatno i ne znajući kakve će reakcije izazvati i koju vrstu lavine pokrenuti, rekao da ne zna himnu zemlje u kojoj živi i da ne želi da je peva. Sada već opštepoznati slučaj mladog fudbalera iz Novog Pazara Adema Ljajića da žrtvuje sportsku karijeru u fudbalskom timu Srbije zarad toga da ne peva himnu otvorio je mnoga pitanja koja su „više od igre“ i koja uveliko prevazilaze samo sportske konotacije. U skladu s tim, mislim da je sada već nevažno da se bavimo krajnje neobičnom i neočekivanom odlukom selektora Siniše Mihajlovića, pogotovu ako se ima u vidu da je ovaj fudbaler rado i često iskazivao svoje nacionalističke stavove.

Suština priče je, kao i mnogo puta do sada, u demonstriranju jedne vrste sile, bahatosti i slepila za potrebe drugih, koja je bila tako imanentna tokom devedesetih, ali je bilo očekivano da će period posle demokratskih promena doneti nove vetrove. Nažalost, dvanaest godina posle obračuna s Miloševićevim režimom i svim onim što je on učinio s našim društvom, mi i dalje imamo srpski nacionalizam kao etablirani okvir u kojem se razvija srpska država. Dakle, Adem Ljajić je glasno rekao ono što misli većina pripadnika nacionalnih manjina, ali jedan ne tako mali broj Srba, koji ne prepoznaju sebe u himni koja se isključivo obraća srpskom rodu, srpskim zemljama, srpskom kralju, Bogu... Anahrona i neadekvatna, na silu odabrana i forsirana, himna je deo paketa koji je trebalo da napravi kontinuitet sa vremenom u kojem je bujao nacionalizam i šovinizam, da i dalje na okupu drži sve velikosrpske snage i homogenizuje snažnu nacionalnu svest o pripadanju odabranima.

Deo tog istog paketa jeste Ustav koji je i dalje na snazi, iako više od 65% ljudi u ovoj državi kaže da je taj krovni i najvažniji dokument koji jedna zemlja ima potpuno neadekvatan i jedna od ključnih kočnica razvoja našeg društva. Ako se tome doda i zastava, sa izrazitom simbolikom srpske državnosti i monarhističkom herarldikom, onda je jasno da donosioci odluka i politički establišment Srbije nema nameru da menja praksu koja je Srbiju odvela u sunovrat. Začuđujuće je, međutim, da u poslednjoj dekadi gotovo uopšte nisu pokretana pitanja na ovu temu, osim malobrojnih predstavnika nevladinog sektora, i da se dopuštalo, sa sve promocijom vrednosti interkulturalizma, da manjine budu permanentno minorizovane i stavljane na nivo građana drugog reda.

Jasno mi je da će se mnogi naći uvređeni i reagovati na tipično refleksan način da je ovo srpska država i da takva treba da joj budu obeležja, da ovde, većinski, živi srpski narod i da to treba svi da imaju na umu. Nažalost, većina onih koji brane ovakav stav ne shvataju da Srbija od gotovog pravi veresiju i da uporno i besmisleno istrajava u negovanju svog nacionalizma, pa se onda svi iščuđavaju odakle neki drugi nacionalizmi, zahtevi za raznoraznim autonomijama, otcepljivanjima i zatvaranja u neke druge rovove. Jer, ako jedan manjinski narod stalno terate da se oseća kao posvojče, kao nevoljeno dete ili apatrid u sopstvenoj državi, onda javno mnjenje u Srbiji ne sme da se čudi što se maše nekim drugim zastavama i što se majčica Srbija doživljava kao zla maćeha, a nikako kao brižna roditeljka.

Kada su Bošnjaci u pitanju, stvar je dodatno komplikovana, jer Bošnjaci nemaju rezervnu domovinu, ne postoji matica kojoj bi se požalili, nema te majke koja bi na grudi privila uplakanog i razljućenog Bošnjabina, Srbija je, naime, naša domovina, a često ne izgleda da je tako. Beograd o Bošnjacima i Sandžaku uglavnom brine samo onda kada se „ti Turci“ mlate između sebe, u medijima se izveštava samo u slučaju incidenata, a sva istraživanja pokazuju zapanjujuće visok nivo etničke distance većinskog naroda u odnosu na Bošnjake. Uostalom, to i ne čudi ako se ima u vidu da je moderna srpska država svoje temelje podigla na mržnji, animozitetima i poricanju dela svoje istorije duge pet vekova, te da se celo dvadeseto stoleće potrošilo na lečenje jedne vrste kompleksa inferiornosti i upinjanja da se redefiniše i stvori lažna slika o periodu osmanske vladavine. Poslednjih dvadeset godina takav provincijalan i infantilan odnos prema sebi, koji se sastoji najpre u poricanju, a potom i potpuno nenaučnom, neodgovornom i nebaždarenom ulepšavanju, menjanju i krivotvorenju jednog ogromnog perioda, došao je do svog vrhunca i iznedrio najsramniji period u srpskoj istoriji.

Zato nema čuđenja ako mladi u Sandžaku vitlaju tuđim zastavama i odbijaju da pevaju himnu u kojoj se ne prepoznaju. Nije to istinska ljubav prema nekoj zemlji koju čak i ne poznaju ili ne govore jezik te zemlje, to je više detinjasta provokacija upućena majčici Srbiji da pogleda nevoljeno dete. Nažalost, stvari nisu uvek tako bezbolne i ne završavaju se na himni i zastavama, već kreiraju i podstiču neke nove bošnjačke nacionaliste i kvazibranitelje svega bošnjačkog i muslimanskog, te sve poslednjih godina u Sandžaku počinje da liči na jedan vulgaran i primitivan vodvilj.

Zato, ako svaki veliki i nacionalno nabrijani Srbin ne zna i ne želi da zna kako se većina Bošnjaka danas oseća u zajedničkoj domovini, neka pita svoje sunarodnike koji se, sasvim sam sigurna, u Novom Pazaru, ali i u drugim gradovima Sandžaka, osećaju kao građani drugog reda. Verujem, a uostalom i vidim da svim Srbima u Sandžaku smeta višak bošnjakovanja i muslimanovanja, jasno je da se osećaju teskobno i nesigurno, te da je demonstracija bošnjačkog nacionalizma jednako primitivna, kratkovida i nefunkcionalna kao i demonstracija srpskog. Zato, ako politički establišment hoće i želi da pomogne svojim sunarodnicima, a potom da uspostavi tako snažno i često deklarisane evropske vrednosti po pitanju prava manjina, mora pod hitno da redefiniše i preispita dosadašnju praksu, mora da čuje potrebe pripadnika manjinskih zajednica, ali da to ne bude, kao do sada, ekskluzivno i jedino na političkom, već na stvarnom, istinskom i ljudskom nivou. Jer, tek tada ćemo imati državu po meri svih njenih građana, a ne samo onih nacionalno, verski ili kako god podobnih.

autor: Aida Ćorovićizvor: Novi magazin