RSS
Turska nastoji da ojača svoje pozicije na celom Balkanu koji je jedan od njenih spoljnopolitičkih prioriteta. U geopolitičkim i civilizacijskim koordinatama neoosmanizma, glavno uporište turskog delovanja na Balkanu jesu ovdašnje muslimanske zajednice, a prvenstveno Albanci i Bošnjaci, za koje je turski premijer Redžep Erdogan nedavno izjavio da mu ih je Alija Izetbegović na samrti ostavio u amanet, kaže u razgovoru za „Politiku” dr Darko Tanasković, orijentalista i diplomata, komentarišući nedavnu Erdoganovu izjavu da je Bosna, zapravo, provincija Turske i da je njegova obaveza kao premijera da brine i o Sarajevu.
Da li se iza Erdoganove izjave kriju neke neoosmanističke tendencije i prema Beogradu?
U širem smislu, Erdogan svakako i Beograd smatra važnim političkim centrom s kojim se računa, a Srbiju, doduše, nezgodnim, ali i nezaobilaznim partnerom u ostvarivanju balkanske politike svoje države. Za neoosmaniste su balkanski muslimani potomci Osmanlija, a samim tim i štićenici Turske koja se prisetila svoje imperijalne slave i želi da je na savremeni način obnovi, političkim, privrednim, komunikacijskim i kulturnim sredstvima, uz povremeno diskretno podsećanje i na respektabilnu vojnu moć. Osmansku istorijsku geografiju Balkana Erdogan i njegovi istomišljenici nastoje da prevedu u realnu političku geografiju obnovljene turske moći. Sarajevo, Mostar i Novi Pazar na toj željenoj mapi važniji su od Beograda.
Bivša vlast Ankaru je proglasila strateškim partnerom Srbije, a odnose sa Turskom najboljim u istoriji. Da li je to zaista tako?
U novije vreme atribut „strateški” (ja bih, inače, pre rekao „strategijski”) pomalo se olako koristio u opisivanju odnosa Srbije s pojedinim državama, više iz propagandnih razloga. Da bi odnosi s nekom državom zaista bili od strategijskog domašaja, treba da ispunjavaju određeni broj uslova. Iako neosporno značajni i u nekim oblastima prilično uznapredovali, mislim da odnosi između Srbije i Turske te uslove objektivno ne ispunjavaju i teško da bi mogli ispuniti.
Da li su oni danas bolji nego ikad? Ako ih je neko ozbiljno, a ne kurtoazno govoreći, takvima proglasio, verovatno je raspolagao podacima i koristio se merilima kojima ja ne raspolažem. Meni se, recimo, čini da su odnosi između Srbije, u okviru Jugoslavije, i Turske bili neuporedivo srdačniji i iskreniji u vreme Ataturka i kralja Aleksandra, a sve do kraja osamdesetih godina prošlog veka izuzetno korektni i neproblematični. Zato smo o Turskoj, kad je zatrebalo, nažalost, premalo znali. Ako se poredi s odnosima u vreme rata u BiH i sukoba na KiM, sadašnje stanje bilateralnih odnosa je neosporno bolje, pa je možda i to našlo odraza u citiranoj oceni o „najboljim odnosima u istoriji”.
Da li nova vlast treba da očuva kontinuitet dosadašnje politike prema Turskoj?
Premda je u njoj bilo određenih nedoumica i kontroverzi, usled nedovoljne obaveštenosti o konkretnim učincima, politiku prethodne vlasti prema Turskoj zasad nije lako u celini sagledati. Na strategijskom planu, na koji neki smeštaju naše odnose s Turskom, ozbiljnim državama nisu svojstveni drastični diskontinuiteti. Oni, uostalom, uglavnom nisu ni mogući. Bilo bi dobro da se s Turskom nastavi unapređivati saradnja u svemu što je za Srbiju i za sve Srbe korisno, posebno u najšire shvaćenom ekonomskom domenu, jer ona u mnogo čemu može biti veoma zahvalan partner. Politički, treba se osloboditi iluzije (ako takva postoji) o nekakvom naprasnom turskom prijateljstvu i nepristrasnosti u balkanskim stvarima i, najzad, nikako ne bi valjalo podleći neoosmanističkoj kampanji preispitivanja i revidiranja naše percepcije duge zajedničke istorije, konkretno perioda osmanske vlasti na Balkanu. A i Turcima bi bilo korisnije da odustanu od pokušaja pozitivnog kulturno-političkog i simboličkog valorizovanja i instrumentalizovanja razdoblja koje Srbi listom doživljavaju kao okupaciju. To nikako ne može biti, kako neoosmanisti žele da predstave, istorijski kredit koji bi im davao neka posebna prava da usmeravaju sadašnjost i budućnost potomaka onih čijim su precima vekovima naplaćivali glavarinu.
J. Cerovina
Da li se iza Erdoganove izjave kriju neke neoosmanističke tendencije i prema Beogradu?
U širem smislu, Erdogan svakako i Beograd smatra važnim političkim centrom s kojim se računa, a Srbiju, doduše, nezgodnim, ali i nezaobilaznim partnerom u ostvarivanju balkanske politike svoje države. Za neoosmaniste su balkanski muslimani potomci Osmanlija, a samim tim i štićenici Turske koja se prisetila svoje imperijalne slave i želi da je na savremeni način obnovi, političkim, privrednim, komunikacijskim i kulturnim sredstvima, uz povremeno diskretno podsećanje i na respektabilnu vojnu moć. Osmansku istorijsku geografiju Balkana Erdogan i njegovi istomišljenici nastoje da prevedu u realnu političku geografiju obnovljene turske moći. Sarajevo, Mostar i Novi Pazar na toj željenoj mapi važniji su od Beograda.
Bivša vlast Ankaru je proglasila strateškim partnerom Srbije, a odnose sa Turskom najboljim u istoriji. Da li je to zaista tako?
U novije vreme atribut „strateški” (ja bih, inače, pre rekao „strategijski”) pomalo se olako koristio u opisivanju odnosa Srbije s pojedinim državama, više iz propagandnih razloga. Da bi odnosi s nekom državom zaista bili od strategijskog domašaja, treba da ispunjavaju određeni broj uslova. Iako neosporno značajni i u nekim oblastima prilično uznapredovali, mislim da odnosi između Srbije i Turske te uslove objektivno ne ispunjavaju i teško da bi mogli ispuniti.
Da li su oni danas bolji nego ikad? Ako ih je neko ozbiljno, a ne kurtoazno govoreći, takvima proglasio, verovatno je raspolagao podacima i koristio se merilima kojima ja ne raspolažem. Meni se, recimo, čini da su odnosi između Srbije, u okviru Jugoslavije, i Turske bili neuporedivo srdačniji i iskreniji u vreme Ataturka i kralja Aleksandra, a sve do kraja osamdesetih godina prošlog veka izuzetno korektni i neproblematični. Zato smo o Turskoj, kad je zatrebalo, nažalost, premalo znali. Ako se poredi s odnosima u vreme rata u BiH i sukoba na KiM, sadašnje stanje bilateralnih odnosa je neosporno bolje, pa je možda i to našlo odraza u citiranoj oceni o „najboljim odnosima u istoriji”.
Da li nova vlast treba da očuva kontinuitet dosadašnje politike prema Turskoj?
Premda je u njoj bilo određenih nedoumica i kontroverzi, usled nedovoljne obaveštenosti o konkretnim učincima, politiku prethodne vlasti prema Turskoj zasad nije lako u celini sagledati. Na strategijskom planu, na koji neki smeštaju naše odnose s Turskom, ozbiljnim državama nisu svojstveni drastični diskontinuiteti. Oni, uostalom, uglavnom nisu ni mogući. Bilo bi dobro da se s Turskom nastavi unapređivati saradnja u svemu što je za Srbiju i za sve Srbe korisno, posebno u najšire shvaćenom ekonomskom domenu, jer ona u mnogo čemu može biti veoma zahvalan partner. Politički, treba se osloboditi iluzije (ako takva postoji) o nekakvom naprasnom turskom prijateljstvu i nepristrasnosti u balkanskim stvarima i, najzad, nikako ne bi valjalo podleći neoosmanističkoj kampanji preispitivanja i revidiranja naše percepcije duge zajedničke istorije, konkretno perioda osmanske vlasti na Balkanu. A i Turcima bi bilo korisnije da odustanu od pokušaja pozitivnog kulturno-političkog i simboličkog valorizovanja i instrumentalizovanja razdoblja koje Srbi listom doživljavaju kao okupaciju. To nikako ne može biti, kako neoosmanisti žele da predstave, istorijski kredit koji bi im davao neka posebna prava da usmeravaju sadašnjost i budućnost potomaka onih čijim su precima vekovima naplaćivali glavarinu.
J. Cerovina
izvor: politika.rs
Постови
0 коментара:
Постави коментар